U četničkoj kafani „Kod Ranka Ustaše“

„Srećan dolazak u Pranjane kolegi iz Glasa javnosti želi ekipa Radija Lipov lad pesmom...- prepoznajem na radiju u kolima glas kolege Gorana Trifunovića Dronje koji je nedavno ubedio Ranka Milutinovića Ustašu da ortački otvore valjda najlokalniji radio na svetu. Želi mi Goran Dronja dobrodošlicu u podravnogorsko selo Pranjani, posle Azanje, po površini, najveće selo u Srbiji uz dodatnu radio poruku koja je zvučala kao reklama, da me očekuju u čuvenoj četničkoj kafani „ Kod Ranka Ustaše“.

U varošici Pranjani, udaljenoj od Gornjeg Milanovca oko 50 kilometara na putu prema Požegi, ima oko 600 domova sa oko 2.000 duša i oko 1.200 birača, što je za Pranjance veoma bitno. Varošica sa nekoliko zaseoka koji nose imena po porodicama ima dve škole, dve čitaonice, crkvu koja se obnavlja, dva groblja, fudbalski klub koji je osnovan još 1939. godine, Dom kulture, ambulantu koju su nedavno renovirali Amerikanci, nekoliko prodavnica i poljoprivrednih apoteka i čak devet kafana među kojima je, mereno razmenom svakodnevnih lokalnih i svetskih informacija, svakako, najbitnija kafana „Kod Ranka Ustaše“.

Pored gazde Ranka Milutinovića Ustaše, stalni gosti kafane su i Greba, Čuljo, Žunja, Zec, Bajdo, Seljonačelnik, Kreja... i, naravno, vlast sela u liku Radovina Veselinovića Grebe, predsednika mesne zajednice.

ČEKAJUĆI „RAKIJADU“

Pranjanci su, inače, poznati kao veoma bistri, vispreni i duhoviti ljudi, pa im nije bilo teško da smisle i takvu manifestaciju kao što je „Rakijada“, takmičenje u ispijanju ljute rakije. Ideja za „Rakijadu „ koju su Pranjanci odmah prekrstili u „Bekrijadu“ dao je Čedo Vujičić, vlasnik kafane „Ana“. U njegovoj kafani, uostalom kao i ostalim kafanama u Pranjanima, kod mnogih gostiju primetno je bledilo na licu.
- Ma, nije im ništa, nego juče su bile Zadušnice, a to je, već po tradiciji, dan kad se na grobljima žestoko trenira za „Rakijadu „ koja se održava sledeće nedelje, na belu nedelju koje su bekrije odredile kao svoj dan. Ovo je već šesta po redu „ Rakijada „ koja je od pre tri-četiri godine dobila i međunarodni karakter. „Rakijadu „ sam, zapravo, zamislio sasvim drugačije, nekako, kao priliku da stvaramo robnu marku za našu pranjansku rakiju i da se tako promovišemo u svetu, a ne kao puko opijanje. Ali, narod ko narod - dođu da se takmiče, uljoskaju se i sjebu nam ideju. Da je ideja „pitka“ potvrđuje i interesovanje Ambasade Amerike u Beogradu, koja je izrazila želju da dovede oko 200 gostiju u Pranjane i da tako demonstriraju prijateljstvo Amerikanaca i Pranjanaca započeto u Drugom ratu, ali se desilo ovo sa Kosovom, pa je njihov dolazak za sada neizvestan. Što se mene tiče, vrata su svima otvorena - kaže Vujičić naglašavajući da postoji mogućnost, ako se političke prilike stabilizuju u korist „Bekrijade“, da u maju „ Rakijada „ bude ponovljena, ali samo za strance.

- Vidiš-počinju predstavljanje sela predsednik Greba i Ranko Ustaša, dok im logističku podršku daju gosti za susednim stolovima koji u isto vreme pomno prate da Greba i Ranko Ustaša nešto ne prekardaše u podacima. U ovom selu se vazda živelo od poljoprivrede i šverca. To ti je tako - mnogo rakije, mesa, voća, sira, kajmaka ..., a ovde nismo imali gde da prodamo, pa smo te naše proizvode nosili najčešće u Sarajevo. Jeste da je to bilo zabranjeno, ali nam je svaka vlast, nekako, gledala kroz prste. U Sarajevu sam i zaradio nadimak - kaže Ranko Ustaša. „Tada, valjda 1966. godine, sam na pijaci u Sarajevu prodavao četke drpare koje smo pravili ovde u Pranjanima od korena trave kočobije i od toga se, Boga mi, lepo živelo jer su naše četke bile čuvene po tome da mogu da operu i najveću štroku. Nisu bile za pranje bruke, ali za štroku jesu! E, kad sam rasprodao robu i onako, čekajući vreme da krene čuveni voz „ćira“ kojim se tada putovalo, pođem da bazam po gradu i tako uđem u jednu džamiju, Ma, onako, bezveze - tek da vidim. Taman kad sam izlazio iz džamije ispred mene banu neki Vasilije, moj Pranjanac i kum po nadimku. E, sad do mojega, pomislih, jer mi je odmah bilo jasno da mi sledi neki nadimak. Sutradan se vratim u Pranjane gde me je već čekao nadimak Ustaša. Eto, nije ga mrzelo da pošalje nekom telegram, šta li je. Inače, zgradu u kojoj se danas nalazi kafana gradio je pre oko 130 godina nekada čuveni trgovac Desimir Simović i u njoj je držao magazu. Pošto je Desimir negde 1946. godine zbrisao iz zemlje u Južnoafričku Republiku, u zgradi je bila škola, pa ponovo prodavnica, a pre trideset godina sam zgradu kupio i otvorio kafanu „Lipov lad“. Ali, taj naziv kafane je samo za poreznike, sudske pozivare i tako te uniformisane službe. Narod, ko narod, odmah joj je dao naziv „Kod Ranka Ustaše „ i tako do dana današnjeg.

Pranjanci tvrde da ih politika ne interesuje previše, ali ih podaci o tome koliko je ovo selo do sada dalo predsednika opštine Gornji Milanovac, pa i ona dešavanja u vreme Drugog svetskog rata, ozbiljno osporavaju tu njihovu tvrdnju.

- Ma, tačno je to da su Pranjani do sada dali čak pet predsednika opštine - neki Stanojević, pa Dušan Papić, Dražimir Marušić Faketi u dva mandata, sledi Milutin Prodanović Čibi, pa opet sada Marušić i to mu dođe, računajući od Drugog rata do danas, jedno 35 godina upravljanja milanovačkom opštinom, ali običan narod više misli na to kako će da poseje, kako da namakne da kupi veštačko đubrivo koje je preskupo, kako da izrani stoku, da proda ono što proizvede, da se negde zaposli, da nešto zaradi, pa makar i švercom, da ima dobre puteve, struju, vodu..., a što se tiče politike, slabo se o tome govori i u vreme izbora - tvrdi donekle (ne)iskreno Radovin-Greba Veselinović, predsednik mesne zajednice i odbornik u SO Gornji Milanovac.

Zidovi kafane „ Kod Ranka Ustaše“ ukrašeni su mnogobrojnim fotografijama Čiča Draže i drugih značajnijih četnika, a na najvećem broju fotografija nalaze se saveznički avijatičari koji su preživeli rat Drugi rat zahvaljujući narodu Pranjana, a posebno Draganu Vidakoviću (88) koji je redovan gost kafane.

- Da si me o Amerikancima pitao pre petnaestak dana o njima bih ti rekao svašta lepo. E, danas, posle ove bruke sa Kosovom, Boga mi, bez obzira na to koliko imam prijatelja u Americi, situacija je drugačija. Pa, zar zaboravi taj Buš leto 1944. godine kada su Pranjanci krv propljuvali dok nisu u Pranjanima, na Galovića brdu, napravili aerodrom za evakuaciju preko 500 savezničkih avijatičara u čuvenoj operaciji „Halijard“. Mi im spasli toliko pilota, a njemu sada draži Šiptari. O tome da sam zbog prijateljstva sa Amerikancima 1948. osuđen na sedam godina robije koju sam izdržao u Zabeli i mnogim drugim problemima koje sam imao i da ne govorim. No, sve nešto mislim da američki narod ne misli kao ovaj Buš i da će se sve promeniti kada on zglajzne sa vlasti - nada se Dragan Vidaković, koji je, uzgred budi rečeno, i osnivač lokalnog FK Brezak koji postoji još od 1939. godine i čiji je on počasni predsednik.